Lično iskustvo i brojne anegdote dokazuju koliko jaka može biti povezanost i ljubav između čoveka i psa. Doživljavamo ih kao članove porodice, vodimo računa o njihovom zdravlju, izgledu, ishrani, kupujemo im poklone, pa čak i slavimo rođendane. Gubitak našeg vernog prijatelja može toliko da nas poremeti da nismo u stanju da nastavimo sa svakodnevnim životom. Pa opet, nisu svi vlasnici dobri vlasnici. Svedoci smo toga da milioni pasa, pa i drugih ljubimaca, bivaju ostavljeni na ulici ili u azilu iz različitih razloga, najčešće zato što ne ispune očekivanja ili ne odgovaraju nečijem stilu života.
Afektivno vezivanje
Psiholozi veruju da odnos čoveka i psa može biti toliko jak da ga možemo nazvati afektivnom vezanošću. Teorija o afektivnom vezivanju prvobitno se odnosila na odnos majke i deteta, koji se formira u najranijem detinjstvu. Bebe imaju urođenu potrebu da budu u blizini staratelja i s njim razvijaju jaku povezanost. Ukoliko se majka recimo odmakne od bebe, ona počinje dramatično da plače kao znak stresa. Čim se majka vrati, beba se oporavi i ponovo se povezuje s njom. Staratelj koji je osetljiv i adekvatno odgovara na bebine potrebe, postaje sigurna baza koja pruža osećaj sigurnosti i samopouzdanja za istraživanje sveta oko sebe, jer je beba sigurna da će staratelj uvek biti tu kad joj bude potreban. Ukoliko ova povezanost izostane, naravno, u zavisnosti od toga kako su staratelji odgovarali na detetove potrebe, socijalni i emocionalni razvoj može biti narušen. U tom slučaju, može se desiti da dete u stresnim situacijama ne traži ni utehu od majke. Veruje se da su odnosi u detinjstvu osnova za osećanje ljubavi i straha koji se javljaju u partnerskim, intimnim odnosima. Ova teorija je kasnije proširena i od nje je napravljen model vezivanja koji počiva na dve dimenzije. Dimenzija izbegavanja određuje koliko druge ljude procenjujemo kao iskrene, pouzdane i kao mogući izvor podrške. Dimenzija anksioznosti određuje kako vidimo sebe, odnosno da li verujemo da smo vredni ljubavi i podrške. U zavisnosti od toga da li se kotiramo nisko ili visoko na ovim dimenzijama, težimo da formiramo siguran, plašljiv, odbacujući ili preokupirani stil vezivanja.
Psi kao naša sigurna baza i utočište
Postoje dokazi da figure za koje se vezujemo mogu biti i naši ljubimci. Iako ih češće poredimo s detetom, nekad ispunjavaju određene emocionalne potrebe kao i roditelji. Prija nam da su u blizini, veliki su izvor sigurnosti, kad smo uznemireni ili uplašeni, obratimo se psu, radujemo se što će biti kod kuće da nas dočeka i pozdravi kad se vratimo. Tačnije, ispunjavaju sva četiri kriterijuma potrebna za formiranje afektivne vezanosti: 1) održavamo bliske odnose s njima i želimo da budu blizu, posebno kad smo pod stresom; 2) predstavljaju sigurno utočište, jer u njima vidimo emocionalnu podršku, utehu i ohrabrenje; 3) predstavljaju sigurnu bazu pružajući osećaj sigurnosti i samopouzdanja; 4) anksiozni smo i tužni kad smo odvojeni od njih. Primenjeno na pse, navedena dimenzija izbegavanja odnosi se na to koliko se osećamo prijatno ukoliko smo fizički ili emocionalni bliski sa psom, dok dimenzija anksioznosti opisuje do koje mere brinemo da bi nešto loše moglo da mu se desi, da li imamo jaku želju za bliskošću i da li ponekad posumnjamo da li je i on vezan za nas koliko i mi za njega.
Dužina posedovanja psa utiče na jačinu povezanosti, a izgleda da se žene generalno više i lakše vezuju od muškaraca. Takođe, nivo vezanosti se pojačava tokom „sindroma praznog gnezda”, odnosno kad deca napuste roditeljsku kuću, kao i na samom početku braka, dok se vezanost smanjuje prilikom rođenja deteta. Pretpostavka je da oni vlasnici koji napuste psa, u stvari nikad nisu uspeli da ostvare ovakvu vrstu vezanosti za njega. Ali činjenica je i da se ljudi više vezuju za pse nego za bilo koje druge ljubimce.
Izvor: srbijadanas.com
